Istorija naočara

Naočare su neizostavni deo našeg svakidašnjeg života. Istorija  naočara obuhvata period od oko 600-700 godina do današnjeg dana, iako nije sporno da su bili pojedinci kojima su bile nephodne i tokom prethodnih vekova. Ko, kada i kako je izumeo naočare? Činjenica je da su uslovi nastanka naočara – sa znanjem optike već odavno bili poznati, no do pronalaska je došlo dosta kasnije. Prvi podaci potiču iz 2000 g. p.n.e iz Ninivee. Ova sočiva bila su polirana iz kvarcnih kristala. Otkrio ih je arheolog Sir Austin Henry Layard na početku 19. veka.

Sočiva iz ninivee bile su jačine oko 10 dioptrija. Objekte sličnih karakteristika nalazili su i na drugim mestima: među ruševinama Pompeja i u Tyrusu u Feniciji. Često su na objektima našli rupice koje su služile za pričvrščivanje, u koje su stavljali kožnu traku, no u nekim slučajevima nađeni su tragovi ostataka i bakarnih i zlatnih okvira. Ova sočiva korišćena su na odeći više kao ukras nego kao optička sredstva, jer su ovi polirani kristali bili veoma slabo providni. U rimskom carstvu klesači su koristili polirani emerald za promatranje detalja kada su im se oči umorile. Ovaj metod je koristio car Neron dok je posmatrao borbu gladijatora kroz polirani emerald. Najverovatnije zbog ovoga se proširio stav koji je najverovatnije bio neosnovan, da je Neron bio kratkovid. Više je verovatno da je car koristio prastare naočare za sunce da bi odmarao oči.

U III. veku paralelno sa propadanjem rimskog carstva, širi se hrišćanstvo. Carstvo se  raspalo na dva dela, crkva nastoji proširiti svoj rastući uticaj  u svim pravcima, vatrom i mačem uništavaju tzv „paganska“ grčko-rimska kulturna dostignuća.

Nastaje razdor u hronološkom redosledu razvoja, što će iznenađujućom brzinom, šireći  islam, prednje Azijsko – Severno Afričko znanje, prosleđeno arapskim naučnicima, dopuniti razvoj znanja. Optička zapažanja i iskustva koja su oni razvili, nose dalje napredak koji je tek kasnije preuzela srednjovekovna hrišćanska Evropa od IX-X veka. U arapskom svetu veliki naglasak su stavili na matematiku, prirodne nauke i znanja u okviru ove nauke – optiku. Znali su da su boje sastavljene od njihovih komponenata. Izvanredno dostignuće iz IX. veka je Knjiga o optici Alhazana – otkriveno je da zraci svetla ne polaze iz oka već se kreću od objekta, a oko je samo prijemnik. Poznavao je i zakon refleksije. Alhazanova Knjiga o optici sastojala se iz tri dela. Prvi i drugi deo bavili su se anatomijom, okolnostima vida, prepoznavanjem boja i objekata, dok se treći deo bavio optičkim varkama, razlikama gledanja sa jednim i dva oka, kao i zaključkom da se oivičeni sloj površinskog i sfernog isečka iz staklene kugle – plankonveks sočivo – može  koristiti za uveličavanje slova. Ovo je bio tzv kamen za čitanje, koji su monasi iz manastira sa oslabljenim vidom koristili prilikom prepisa kodeksa  ili crtanja inicijala.

Za pronalazača uveličavajućeg sočiva smatramo franjevačkog monaha Rodžera Bejkona (1214-1294) . Po njegovom shvatanju ljudima sa oslabjenim vidom, naročito starijima, plankonveks sočiva mogu biti od velike koristi za poboljšanje vida. Svoja učenja nije mogao širiti nesmetano, konfrontirao se sa crkvom pa je 40 godina bio pod njihovim strogim nadzorom. Njegova dela su uglavnom zaboravljena, do  razmatranja došlo je mnogo kasnije. Prve naočare koje su imale dva sočiva međusobno povezana i mogla se postaviti na nos držeći jednom rukom, dok su čitali, napravljena su u venecijskoj republici u Muranu. Grad koji je vec u XIII veku bio industrijski centar kristalno staklenih proizvoda. Već u 1301.g ova firma za proizvodnju kristalnog stakla je oformila stroge propise svim svojim članovima, gde se zahtevalo da se jedino iz pravog kristalnog stakla prave njihovi proizvodi: sočiva, ukrasna dugmad. Falsifikovanu robu su uništili, a proizvođače takve robe su kaznili. Venecijanska komora je strogo čuvala tajnu o proizvodnji staklenih produkata. Po toj odredbi iz 1301.g naočare je mogao proizvoditi samo taj koji je dokazao da ima potpuno znanje o proizvodnji i mogao pokazati da je savladao veštinu proizvodnje. Zatim položiti zakletvu da će časno raditi dalje.

Najveći deo artefakata naočara nađen je u crkvenim objektima, što se lako objašnjava činjenicom da su uglavnom sveštenici i monasi jedino znali da čitaju i pišu. U Firenci 1660. g po natpisu na tabli naziva radionice za pravljenje naočara svu proizvodnju su prinosili  Svetom Jeronimu, svecu zaštitniku optičara. Moguće je da od tada smatraju Jeronima svecom zaštitnika optičara. Debata je besnela vekovima o tome koji grad je izmislio naočare. Firenza i Pisa su bila dva najveća suparnika u ovoj raspravi. Prvi put se spominju naočare na početku XIV. veka u medicinskom udžbeniku. Bernar de Gordon ga spominje pored masti za oči, usputno. Za poboljšanje vida uglavnom su tada koristili mast ili očnu vodicu. U Španiji je nošenje naočara postalo deo etikete a takođe je služilo i kao pomoćno sredstvo za ulepšavanje. Što je neko bio na višem položaju, nosio je veće naočare, tako da je služilo i kao statusni simbol. Iz ovoga sledi da su ih nosili mnogi kojima to i nije bilo potrebno. Pored mode, ipak su služile i za zaštitu očiju od prašine i jačine sunčevih zraka. Servantes u svom „Don Kihotu” ismejava sve one koji nose naočare samo iz mode:“ Odjednom, dva benediktanska sveštenika se  pojavila na putu. Sedeli su na dve ogromne mazge. Monasi su nosili naočare protiv prašine i kišobrane u rukama… „

Na početku renesanse i novog doba u likovnoj umetnosti češće nailazimo na naočare nego u literaturi. Često u likovnom izrazu španskih i nemačkih umetnika. Razlog za to je da su naočare bila skupa roba. Onaj ko ih je imao, nije bio običan smrtnik, imao je novca i ugleda. Na primer, čuveni, ozloglašeni inkvizitor kardinal Fernando Nino de Guevra. Naslikao je sebe na autoportretu sa naočarama. Prva pojava naočara je primitivnog oblika i iz običnih materijala, a pošto su vremenom postale luksuz, razvoj je krenuo ka plemenitim i skupocenim materijalima. Ovaj trend je trajao duže vremena, a pošto se malo ljudi razumelo u umetnost poliranja sočiva, na njih se gledalo kao na drago kamenje. Malo njih je umelo da piše i čita. Do velike promene je došlo kada su počeli štampati knjige – pojavila se veća potreba za naočarama.

Tačno ne možemo utvrditi kako su naočare evoluirale iz  dva dela u početku u spojene naočare. Već u XIII. veku nailazimo na primer na naočare vezane koncem, od XIII-XIV. veka okvir iz jednog komada, koža, metal, od roga, ali nailazimo i na naočare koje su bile pričvršćene na kapu na glavi. Nastale su i zglobne naočare („sa šarkom“) tako da su postale sklopive. Držao se kao favorit dugo vremena čak i u XX. veku kao “štipaljka”. Bio je modni krik tog vremena sa materijalom: iz roga, srebra, pozlaćenih metala, zlata i oklopa kornjače. Takozvane makazne naočare presavijale su se kao makaze, sa dva okvira za sočivo a njihove noge su se spojile u Y obliku drške. Dalje razvijena forma ovog tipa je  lornjet, lorgnon, 1780, kojeg je navodno napravio Londonski optičar po imenu Georg Adam. Pri kraju XVIII. veka stvoren je Monokl-lornjet koji se postavljao u očnu duplju, naočare na potiljku i naočare na temenu. Veliki korak je napravljen stvaranjem prvih bifokalnih naočara, a napravio ga je Benjamin Franklin zajedno sa francuskim optičarem. U okviru su se nalazile po dve polovine sočiva podjednako sa središnjim položajem. Ovim je bilo omogućeno da se jednim naočarama moglo pisati, čitati i raditi.

Nemačka proizvodnja naočara je brzo napredovala na početku, igrala je vodeću ulogu u industrijskoj proizvodnji naočara u Evropi. Ovu ulogu je preuzela Engleska, a od XVIII. veka Francuska je kvalitetom proizvodnje naočara prevazišla Nemaćku. Naočare sa dva kraka koje stavljamo na uši, kao što ih poznajemo danas, stvorio je francuski majstor Thomin sredinom ovog veka.

Nemačka industrijska proizvodnja se obnovila i živnula na prelasku XIX-XX. veka.

Jenna je postala centar događanja, jer je Karl Zeiss ovde radio na univerzitetu kao mehaničar i zaželeo da otvori radionicu za poliranje stakla u Weimaru. Zbog poslovne zavisti, do toga nije došlo. Zeiss firmu –radionicu ipak je otvorio u Jenni, koja se razvila u svetski poznato ime.